Kako sam starija, mislim da sam postala sve tolerantnija. Nekako više razumem i ljude i situacije, stvari su mi jasnije, lakše – čak i sebe samu preveslam žednu preko vode, a s druge strane radim, ama baš ono što ja hoću! I može mi se. Jednostavnije, da ne može biti. Međutim, postoje stvari koje me i dalje nerviraju i tačka.
Jadnost. Recimo lep, povoljan Ikea nameštaj, koji snagom svoje bezlične volje ruši nezavisne dizajnere i njihove tvorevine i još pride, objašnjenje ljudi da im je Ikea nameštaj super. Preko čijih leđa, pitam se. Jedan od užasa su one crno-bele lampe, raspad i kvazi umetnički sto i mašina za šivenje na njemu. Kakva žanr scena, bljak. 
Glupost. Primer su osobe koje će da kritikuju kulturnu scenu, kulturu, umetnosti ili umetnika, a da nisu kročili (skoro ili uopšte) u muzej, bioskop, otišli na koncert ili pak pročitali knjigu. “Kao svaka Srpkinja, ne znam o čemu pričate, ali imam o tome mišljenje”.
Osrednjost. Ljudi mule, ćute tako, pomireni, a ako ih čujem onda se žale I kukaju: na kolege, na situaciju - političku ili porodičnu... Bez pokušaja i uviđanja da se stvari ne menjaju same od sebe.
A šta me baš ne nervira? Želje... Dakle, želim da idem danas sa Sašom u Savamalu. Želim još sunca i možda da mi neko kupi crveni jednodelni kupaći kostim. Irski seter bi bio idealan poklon za mene. Želim da postoji Ikea, ali da postoje i mladi, nezavisni umetnici, dizajneri, preduzetnici. Želim da su ti koji kritikuju kulturu zaista kulturni, želim da ljudi imaju svoj glasan glas i da prevashodno sebe čuju.
Danas mi se ispunjavaju želje, jer ja tako hoću. Danas, a i inače. Danas mi je rođendan. Trideset treći. A ko juče da je bio prvi.